Pas je mesožder

Vode se mnoge rasprave jesu li psi domestikacijom postali svežderi, za razliku od njihovih predaka vukova, koji su mesožderi. Genetičar Erik Axelsson sa Sveučilišta Uppsala u Švedskoj uspoređivao je genom vuka i psa kako bi ustanovio koji su geni bitni za domestikaciju. Istraživanje je među ostalim pokazalo da neki psi imaju puno veći broj gena odgovorna za sintezu amilaze te da je maltaza u nekih pasa puno aktivnija, dakle neke pasmine pasa probavljaju ugljene hidrate puno bolje nego vukovi.

Ali čini li ih to svežderima? I zar činjenica da psi preživljavaju jedući žitarice, voće i povrće zaista znači da je to za njih dobra i zdrava prehrana? Uostalom i čovek može preživljavati isključivo na čipsu i bombonima, no posledice za zdravlje su nam svima jasne, zar ne?

 

Tumači li se pseća halapljivost pogrešno?

Kad pogledamo čeljust psa, dominiraju jaki i izduženi očnjaci, sekutići su maleni i zašiljeni te razdvojeni kako se između njih ne bi zadržavalo meso. Za razliku od biljoždera i sveždera, koji imaju velike pljosnate kutnjake kako bi mogli dobro žvakati hranu, kutnjaci su kod mesoždera zašiljeni i ukrštena zagriza. Čeljust se ne može pomicati u stranu jer mesožderi meso ne žvaću, nego ga trgaju na komade koje mogu progutati bez žvakanja.

Želudac psa ima velik kapacitet i čini 60% do 70% celokupnog volumena probavnog sistema, a pH njihovog želuca izrazito je kiseo (pH=1-2 i kada je ispunjen hranom) kako bi mogao probaviti veliku količinu belančevina. Kod psa probava ugljenih hidrata započinje tek u crevima pod uticajem amilaze koju luči gušterača, za razliku od nekih biljoždera i sveždera kod kojih razgradnja ugljenih hidrata započinje već u ustima pod uticajem enzima – slinske amilaze. Creva su relativno kratka (u poređenjui sa crevima biljoždera i sveždera) pa biljna materija, kojoj treba dugo vremena da bude probavljena kako bi se apsorbirale hranjive materijei, tako gotovo potpuno neprobavljena izlazi iz organizma.

 

Mesožderima nije potreban unos ugljenih hidrata kako bi organizam imao dovoljne količine glukoze jer njihova su jetra sposobna sintezovati dovoljne količine glukoze iz glukoneogeničnih aminokiselina (belančevine) i glicerola (masti).

Zašto psi trebaju jesti sirovu hranu?

Kuvanjem hrane menjaju se njena fizička i hemijska svojstva.
Belančevine koaguliraju i postaju manje biološki dostupne a mnoge aminokiseline uništene. Kuvanjem promenjene belančevine teško su probavljive i često postaju uzrok alergijskih reakcija.

U sirovom mesu su aktivni stanični enzimi odgovorni za razgradnju kompleksnih struktura i molekula ćelija (belančevine, složeni ugljeni hidrati, masti) na njihove jednostavne sastavne delove (aminokiseline, jednostavne ugljene hidrate, masne kiseline) prihvatljive za apsorpciju. Uloga tih enzima u probavi je veoma bitna jer smanjuju potrebu organizma da luči veliku količinu vlastitih enzima za razgradnju hrane. Najosetljiviji enzimi sadržani u sirovoj hrani počinju se gubiti već pri temperaturi od 37 °C.

Vitamini i minerali uništeni ili poremećeni toplotnom obradom ne mogu se naknadno dodavati u hranu, a da budu jednako biološki dostupni organizmu – kao što je to slučaj kad je hrana sirova.

Zašto psi trebaju jesti belančevine životinjskog, a ne belančevine biljnog porekla?

Biološka vrednost belančevina zavisi od količine i vrste aminokiselina koje se u njima nalaze. Biološka vrednost belančevina u namirnicama je utoliko veća što je aminokiselinski sastav belančevina iz hrane sličniji aminokiselinskom sastavu organizma koji je unosi. Belančevine biljnoga porekla imaju manju biološku vrednost jer im neke esencijalne aminokiseline manjkaju ili ih, pak, nema dovoljno.

Copyright © 2018, Hermann BARF Srbija. Developed by Animat studio.